Navratila jednom naša draga komšinica Ziljka na kahvu kod nas. I dok se kahva spremala govorila je:
- Odoh da vidim da Sadrija ne padne s kruške.
Njen sin Sadrija je otišao u bašču da obere onu ogromnu jerbazvu. Imala je široko stablo i široke dugačke grane. Uvijek je bilo puno rizika popeti se na jerebazvu. Uglavnom smo čekali da te sočne kruške same opadnu ali bi se pri tom često razbile. Osevi i pčele su volele jerbazve isto kao i mi.
- Pa stani Ziljka, popij kahvu...- ustvaljala je Ziljku moja majka.
- Odoh da vidim da Sadrija ne padne. - brižno će Ziljka i ode.
Ziljka nije stigla na vrijeme da mu kaže da ne padne. Kad je ona stigla u bašču, Sadrija je već pao sa kruške.
...
Snijeg je baš dobro prekrio Jeliće i debeli prekrivač se dobro navalio na krovove kuća. Moja amidžinica Nafija je bila u sobi kad joj snaha Đuka reče da se amidža Hakija popeo na krov da malo rasčisti snijeg. Nafija požuri napolje da vidi da ne padne. Midžo Hako je sjedeo u snijegu ispred kuće.
- Ja rekoh da ti kažem da ne padneš sa krova.- reče mu Nafija.
- Pa ja sam već pao, džaba ti je sad da mi vičeš.- nasmja se modžo Hako.
...
Nema komentara:
Objavi komentar